четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:53

Либијац хоће да купи 7.000 оваца, али их у Србији – нема

Аутор: Дејана Ивановићсубота, 09.08.2014. у 15:00
(Фото Д. Јевремовић)

Када се Јасеру Хаварију, Сиријцу коме је Србија већ три деценије друга домовина, обратио пријатељ из Либије за помоћ у реализацији куповине и извоза 7.000 оваца из наше земље, он није могао да замисли да се упустио у – немогућу мисију. Хавари се обратио познаницима, звали су и обилазили села, задруге, ишли по сточним сајмовима, разговарали са добављачима, обраћали се надлежнима. После вишенедељне потраге схватио је да је посао узалудан: у Србији не може да се купи ни 2.000 оваца и јагњади, а камоли 7.000.

– Србија има природно богатство и зато не могу да разумем да овде нема оваца. Обилазили смо сеоска домаћинства у целој земљи, гледали су нас у чуду када су чули да желимо да склопимо посао и упућивали да идемо у Црну Гору и БиХ да тамо купимо стоку – објашњава за „Политику” Хавари, лекар – педијатар који ради у београдском Дому здравља у Жаркову.

Посао који је планирао Хаваријев пријатељ могао би да се разграна и да се организује на вишегодишњем нивоу, јер потреба за овчетином у исламским земљама је велика, али код нас нема ко да га реализује.

– Овде сви кукају да лоше живе, планира се смањење плата, а одбацује се посао који може свима да донесе корист. Не постоје законске препреке за извоз стоке, потребно је да се животиње скупе у карантин и затим да о њима брину ветеринари до тренутка када би биле прво камионом до Бара, а затим бродом пребачене у Либију, Али, у Србији не постоји овчарски фонд за то – каже Хавари.

Његову причу, нажалост, потврђују домаћи стручњаци: у нашој земљи нема довољно оваца ни за наше потребе, а камоли за извоз. Овчарски фонд у Србији у последњих шест деценија смањен је више од три пута, репродукциони овчарски центри готово да не постоје, а више од 90 одсто грла налази се у поседу малих одгајивача, који их чувају за своје потребе. Велики комбинати у којима је било и по десетак хиљада оваца су пропали, приватне фирме које су их купиле нису успеле да наставе њихов посао, а данас нема ко ни да обилази села и задруге да купује грла од сељака.

У периоду од педесетих до седамдесетих година прошлог века, у доба индустријализације, број оваца је смањен за више од два милиона, а разлог за то био је масовна миграција сеоског становништва у градове, што је условило деаграризацију и смањење броја оваца, објашњава за „Политику” Драгана Ружић- Муслић, доктор биотехничких наука и виши научни сарадник Института за сточарство. 

Више од 90 одсто овчарског фонда Србије сада је сконцентрисан код малих одгајивача, чија стада имају између 10 до 30 грла. И то је, наводи др Драгана Ружић-Муслић, велики проблем, јер они не могу да обезбеде такозвани четири Ка – квантитет, квалитет, континуитет и конкурентност да би се пробили на значајнија европска тржишта.

Репродукциони овчарски центри данас готово да не постоје у нашој земљи која је некада била позната по фармама са капацитетом од по неколико хиљада оваца на Власини, у Пироту, или на Сјеничко-пештерској висоравни.

– Чак 75 одсто Србије чине брдско-планинска подручја, што је идеално за развој овчарства. Предност руралних подручја је што ту могу да се гаје аутохтоне популације као што су пиротска, сврљишка, сјеничка, крвовирска, и да се, због очуваног природног амбијента организује производња слична органској. Али проблем је што су у тим подручјима данас готово искључиво старачка домаћинства и нема ко да се озбиљније бави овом производњом – објашњава наша саговорница.

Сточарски фонд који се у последње две деценије смањује за један и по до два одсто на годишњем нивоу, сада је на црвеној линији и прети му опасност од нестанка, каже за наш лист Милан Простран, агроекономски аналитичар.

– Звучи невероватно да данас имамо више стада оваца у Војводини него у пиротском крају, на Пештерској висоравни – објашњава Простран.

Овца није важна само због меса и млека, истиче наш саговорник, већ и због вуне која се код нас данас баца, што је велика штета.

– Знам да су у Сјеници пре две године склапали послове за извоз стоке у Турску, Иран и друге земље. Али данас у Србији нема довољно овчијег меса и јагњетине, јер нема ко да гаји овце. Све што имамо ми поједемо, и због тога је и цена ових производа изузетно висока – каже Простран.

Да би се организовао посао око извоза више хиљада грла, мора се прво уложити у њега, а затим наћи место за прихват оваца. Најреалније је, мишљења је наш саговорник, да то буде Пештерска висораван, где постоји могућност да се преко задруга прикупљају овце.

Али да би се овакав посао реализовао треба прво улагати у овчарски фонд и одгајити овце. А то се не може учинити преко ноћи. Држава је почела ове године да даје субвенције за овчарство, међутим очигледно да треба још много тога да се оживи ова производња.

Како развити овчарство

– Институт за сточарство, као главна одгајивачка организација у Србији која, између осталог, врши координацију мера селекцијe у сточарству, годинама инсистира на оснивању станице за прогени тест. Проблем су, наравно, финансије, а та станица је веома важна, јер се у њој тестирају мушка приплодна грла, од којих 80 одсто зависи квалитет потомства. По организационој шеми генетског унапређења оваца у Србији неопходно је створити такозвани нуклеус запат, односно елитна грла овнова која ће се дистрибуирати комерцијалним фармама – објашњава Драгана Ружић-Муслић.

Графикон на прелому

Како се смањивао овчарски фонд у Србији

година            број грла

1954. –             5.173.000

1970. –             3.038.000

1990. –             2.120.000

2000. –             1.611.000

2010. –             1.475.000

2012. –             1.635.000

2013. –             1.616.000 


Коментари24
a3561
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Zoran
Dr Jela Bisic | 11/08/2014 20:46, moja porodica je neka vrsta kapitalista u Americi. Daleko od toga da smo mi neki kapitalisti, ali smo privatnici. Znaju u Srbiji da zaradjujemo dobro, jer zanimanje je takvo da je dobro placeno u SAD. Ali kad bi videli nedelju dana rada, verujem da 99% Srba ne bi pristalo ni za duplo vece pare. Nismo mi nikakav izuzetak tamo, to je standardno za privatnike. Srbi uglavnom vide plodove rada nas napolju, muka ih nikad nije interesovala, cak vise od toga, beze od nje i nece da je vide. Dok sam radio kod gazde, kad se zavrsi posao ja vise o njemu ne mislim. A sada, pa ne mislim, cini mi se, kad spavam, ali ne bas uvek.
milka rajin
Dragi moji čitaoci, svaki ozbiljan posao ima pismo o namerama, predugovore i konačno ugovore. Ovaj Libijac se odjednom pojavio sa zahtevom o nekoj količini robe i sada mi moramo da imamo na "čekanju" nekoliko hiljada ovaca!?Gospodo draga, neka država da nekome pravo na otkup, i garantuje najnižu otkupnu cenu, uzmite od njega garancije da ne prevari ljude kao što je do sada uglavnom bio slučaj. Zapitajte se kako su se do sada poštovali ugovori čak i kada se dobije presuda, onda je problem naplata. Do sada niko nije pokazao da je zainteresovan da se posao radi stabilno i dugoročno.
Dr Jela Bisic
Za Zorana Zorana:Secam se ,iz detinjstva,jedne karikature:kapitalista,legao pod drvo,stavio dzak para pod glavu,debeo ,zadrigao,spava i hrce.Nasim ljudi jos uvek misle da su kapitalisti stvarno takvi,da ne moraju nista da znaju,da zive od eksploatacije,da....Cujem od nekih da je cela Srbija u depresiji,mnogi nisu imali za letovanje,Ja sam poslednji put bila na letovanju-1969.!
Zoran Zoran
Dr Jela Bisic | 11/08/2014 07:46, u Srbiji nema sa kim da se radi posao. Ima sa kim da pijes, pricas o svemu i svacemu, ali da radis posao nema sanse.
Dr Jela Bisic
Pre nekih desetak godina(a mozda i vise)zamole me prijateji Arapi da im nadjem drvo(za namestaj,daske)iz Srbije,Uvozio neko ranije,u vreme Yu,ali iz Slovenije.Bugarsko drvo jhe bilo poskupelo-trazili su za dobra vrata,paradna i par stotina E.Uzmem adrese-nista.Niko nema katalog sa specifikacijom,Niko ne zna koliko moze da isporuci,Svako merka kupce da ih bolje odere.Svi hoce da razgovaraju telefonom,kao da smo iza coska.Svi hoce da se vidjaju i goste,kao da niko nema druga posla.Posao je propao.Nasi ljudi su fantasticno neposlovni.I neupuceni.Pregovarala sam iskjucivo sa privatnim firmama.O tome da niko ne zna engleski-pa to je sva sreca,bar niko i svetu ne razume tu bruku.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља