субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:06

Тајни разговори, са фуснотама

Аутор: Мирослав Јосић Вишњићпетак, 02.07.2010. у 22:00
Не знам која је година, које годишње доба, који дан у недељи

Питао сам се више од фртаљ века хоће ли и када Драгослав Михаиловић написати и објавити евенку прича или роман о логору у којем је провео петнаестак младалачких месеци, невин. Слушао сам га неколико пута кад прича о Голом отоку (једном у друштву Боре Пекића), у родном селу слушао сам Стојанку Катић (њена прича постала је слеме за мој роман Приступ у кап и семе, књигу „пригушених јаука“), читао сам у лето 1968. узбудљив Један дан Ивана Денисовича, у пролеће 1985. потресне Приче са Колиме, а задрхтао сам тек у јесен 1990. када сам, гутајући речи мелемног Музеја живих људи, заборавио на питање са којим сам ишао у сусрет писцу којег познајем и чија дела пажљиво читам.

Одахнуо сам, више се нисам питао зашто писац Тикава или Петрије, писац „Лилике“ или „Шукар места“, писац који је потписао стотине магичних страница, приповедач „људске патње и милости“, власник „трезвене ведрине“ и „сурове самилости“, није написао и Приче са Голиме? Сам је једном записао да је годинама, кривећи шију, клецајући, чекајући Достојевског, сматрао како није „дорастао“ за такву тему.

Дорасти за тему, то је питање књижевне зрелости. За браву патње на вратима социјалистичког раја дорастао је писац који је поживео довољно да о томе сведочи.

Разумним људима не треба много доказа да се догодило зло. Довољан је један сведок, а тај један увек претекне. (Добар пример је Љубан Једнак који је преживео покољ у глинској цркви у тзв. Независној држави.)

Драгослав Михаиловић објавио је „енциклопедију зла“, три књиге под насловом Голи оток (прву 1990, другу и трећи 1995), у којима о страхотама у логору сведоче, у шест потресних „романа“, људи „високе моралности“ који су се исповедали писцу „на довољно добар и јасан начин“: бољшевик Јован Димитријевић („Кад човек престаје да буде човек“), доктор Никола Николић („Босански лонац“), привредник Никола Мићановић („Мали водар дуго памти“), инжењер Бранко Путник („Бодљикави гргеч“), краљевски и титовски официр Мирослав Живковић („Троструки осуђеник на смрт“) и професор музичког образовања Милета Сајић („Велики котао“). Драгослав Михаиловић потајно и упорно разговара са њима (прве разговоре „снимао“ је 1978. године), онда те диване предаје папиру и дописује фусноте. А кад је одлучио да те исповести објави (помагала му је и моја жена, нежно), дао нам је у додатку књига више оригиналних прилога и спискова, писама и коментара.

Голи оток је трокњижје необичних „разговора“ у време када је опасно било и ћутати о том логору. По жанру је та књига – исповест, разговор, коментар, драма, венац прича, а на првом месту потресно сведочанство и поуздан документ. Михаиловић пушта друге да храбро говоре, он их подстиче и пажљиво слуша, а онда не испушта оловку из руке и почиње сам да сведочи.

Оно што није „до краја“ (а мука краја нема) расветлио у разговору са сапатницима, Михаиловић у полумраку, у тишини радне собе допуњује, брише, проверава, исправља и поткрепљује доказима и подацима у бројним фуснотама, понекад и на неколико страница. О тим „пустим“ и сочним фуснотама неки радознали студент могао би да напише озбиљан семинарски или магистарски рад, а можда и докторску тезу.(/slika2)

Полигон за преваспитавање

На крају треће књиге (а укупно имају 1.810 страна, око 130 табака, са четири милиона знакова) Драгослав Михаиловић помиње још пет снимљених разговора (и сам сам разговарао са стотинак тужних жена), са инжењером Мишом Пифатом, сликаром Алфредом Палом, преводиоцем Драгом Дујмићем, архитектом Радосавом Зековићем и једним логорашем који није дозволио да му „користи име ни у наводима“. Штета што и њих није „уредио“ и објавио (а мислим да ни сада није касно).

Прва реченица у Голом отоку сва врата ми је отворила. „Мучи ме један сан, за који знам да није сан“, каже писац који је „сведок, жртва и учесник“. (Сетио сам се стихова Лазе Костића: „Од јаве си ково снове, сад од снова јаву вези.“) Као и остали робијаши који су потискивали и сакривали све ружно што им се догодило, са места „које је било потпуно нестварно“, кренуо је Драгослав у трабуни, не верујући да је све готово, са „потписаном обавезом о доушничкој сарадњи“. Не знамо колико је тих мученика на слободи писало дојаве, има много оних „државних службеника“ који још нису огољени, а сарађивали су са будном (брозном) службом.

Било би занимљиво (али напорно и мучно) видети и читати тзв. „дојаве“ које су писали доушници (ако архива није уништена), али и „допуне записника“ (маштовите исповести) које су каменим оловкама писали робијаши. Михаиловић и сам пише на више места да је у својим „допунама“ помињао и неке људе (45 или 24, свеједно), а онда је даноноћно, „туп, прљав и смрдљив, дрхтећи на танким, краставим ногама“, страховао да ли ће некога од тих људи угледати у жици на Голом отоку.

Мермер није био обичан логор (са педесетак хиљада заточеника), сведоче аутори и реализатори тог пројекта, реч је о „радилишту“, полигону за преваспитавање. Мада један наш писац (у трагању за грађом за роман) помиње Голи као „клинику психијатрије“ ограђену таласима, шпалирима и жицом.

Осим радова са каменом (а трагач је главна алатка), постојале су и радионице: столарска, молерска, кројачка (о томе сведоче и многе жене које су остале без потомства), постојале су даске које живот значе, али и „литерарна група или секција“ у којој наш писац није био активан ни колико на „вежбама хора“. Поред разних говора које је слушао (дијалекат је његов књижевни избор), будући писац постао је сведок многих судбина, а упознао је и мноштво ликова који су му касније послужили за јунаке у његовој прози (нпр. доктор Николић који се огледа у његовом доктору Ћоровићу у роману Петријин венац).(/slika3)

Не мислим као Михаиловић, то му се омакло, а нико не зна када је архива уништена, да се „права истина о Голом отоку налази у легенди“. Овај писац не би правио „енциклопедију зла“ да затрпа злочин. Његов рударски Голи оток није митска прича, бајка за успављивање. Три његове књиге су прилог историји бешчашћа! Оне сведоче о првим трапавим корацима режима који је све нас гурао у провалију, у беду, у стид, у ћутање. За нас и наше потомке оне су важне колико је и за Русе и народе у њиховом братском загрљају важан тротомни, потресни Архипелаг Гулаг, Солжењицинов „покушај књижевног истраживања“.

(Један скроман и успео покушај учинила је и глумица Мирјана Вукојчић која је, у монодрами Чешаљ, глумила Стојанку, моју јунакињу из женске жице на Голом отоку, а у гледалишту је био присутан и Драгослав Михаиловић.)

Музеј живих људи

У епистоларном тексту „Лишени славе своје...“ (Писма српским писцима, Матица српска 2007) нисам много писао о Голом отоку, о те три сведочанствене, исповедне књиге, у којима је Михаиловић најзад проговорио „документарно и књижевно“, али сам у уводном тексту за Писма дао опис једне (не)снимљене фотографије. Цитирам тај фрагмент, на крају овог записа, без наводника:

Небо је највећа тајна, онај ко се у њему огледа може да нађе и своју душу. Драгослав и ја носимо трагач са камењем. Провидна нам је кожа, кости искачу из зглобова, у ритама смо. На метар од нас кочоперан жбун истурио пркосне трнове, виде се у даљини само кровови од барака у којима спавамо на голим даскама. Сунце пече, не видимо где престаје пучина а почињу небеса камена. Клецају ми колена, лупа ми срце, сузне ми очи. Почео сам да муцам. „Ћути и гурај, двапут у исту проклету авлију нећеш крочити, а добро ће нам доћи ово кад будемо писали романе о Голом отоку.“ Какви романи, ћутим и мислим, живот нам виси о концу. Меркају нас злотвори, крваве им очи. Чекају нас шпалири и бојкот, сањам ли или будан чујем оне који шкљоцају: „Удри банду!“ И не могу да се сетим ко је све од писаца био на робији, са ињем на обрвама лелујају ми браћа Достојевски, Солжењицин и Шаламов (простране руске тундре су рођене за тамницу), а као да долази са карневала – у магленом облаку блуди дон Сервантес. Не знам која је година, које годишње доба, који дан у недељи, чујем небеске свираче. Таласи нам доносе пенушаве звуке виолине и гајди. О појасу нам уместо плеханих порција висе сушене тикве, а на главама су нам венци од сушеног пољског биља. Не знам колико смо ноћи после седели и ћутали на даскама, а дисали су поред нас два костура, једног смо звали Удрибанда а други је касније постао управник Музеја живих људи. „И они ће писати, читам им на челу“, шапнуо ми је у голу шкољку мој књижевни рудар из ћупријског окна. Не знам кад и ко нас је сликао (сумњам на оне из свите друга Марка у милицајству нареченог Лека), искрзану фотографију сам недавно нашао у поштанском сандучету.


Коментари3
c4a16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

profesor iz Sofije pisac je predivan covek
Ovo je predivan covek koga sam licno upoznao i bio mu prevodilac. Daj boze zdravlja ovom velikom piscu
Milorad Jevtić
Odavno u Dodatku nisam proćitao ovako dobar tekst. Sadržajem veoma zanimljiv, a jezikom i stilom – briljantan !
Radmila Pejovic
Ovo je napisano srcem,dusom,pamecu.Da li sam razumela poruku,pitam se.Pisac D. Mihajlovic je dugo oklevao da napise strasnu sagu o Golom otoku.Zasto li?Nema ni filma sa ovom temom.Zasto li?Mozda je tu kljuc za poruku ovog teksta:uzas Golog otoka je toliko uzasan da ga reci ne mogu ispricati,kamera je takodje nemocna da ga naslika.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља