"Тражили смо тако мало: да човек проживи на овом свету од рођења до смрти и да не зна ништа о рату".
(Давид Гросман: "Види под: Љубав")

У милионима смрти проузрокованих нацистичком идеологијом у прошлом веку сваки живот имао је своју трагедију. Само би Врховни творац једини могао и умео да објасни шта је и због чега је баш то уписао сваком човеку у својој великој књизи живота… Препуштен усуду да је крив само зато што је Јеврејин, у једној од својих шетњи по гету у Дрохобичу средином Другог светског рата, а непосредно уочи сопствене погибије, отприлике овако морао је, баш као и многи други, мислити и Бруно Шулц, сликар и један од најзначајнијих писаца 20. века. Јер, шта је друго, осим Творчевог записа, могло да нагна осионог немачког официра да га убије насред улице?

Хитлерово доба само је екстремно заоштрило ово, не превише оригинално размишљање које по закону живљења и преживљавања пада на памет свакоме човеку најмање неколико пута на дан. Управо због тога, одговор мора бити јасан у својој једноставности, а опет непоновљив у поруци; управо онакав какав налазимо у роману израелског писца Давида Гросмана "Види под: Љубав" ("Архипелаг", Београд, 2007). Да ли је сувишно рећи – у сјајном преводу Давида Албахарија?

Књига је објављена у оригиналном издању 1986, али је болно (тек би то политичари рекли) – актуелна, и то не само код нас, јер подсећа да је памћење човека ужасавајуће краткорочно. Расизам поново дивља, а ово дело непрестано поручује ономе ко жели да чује: "Боже, хвала ти што си створио зло, да бих могао да препознам оно што је добро".

Очима деветогодишњака

Прича романа наоко је једноставна: у непосредном времену после Другог светског рата, деветогодишњи дечак, пољски Јеврејин чија породица живи у Јерусалиму, одраста у мучној атмосфери неизбежних сећања на логоре и нацисте Тамо Негде, одакле се дошло са неизбрисивим бројем на руци, и Чега нећемо више да се сећамо. Момик Нојман магловито зна за постојање Звери која је родитељима урадила То, и не само њима, већ свима које среће у комшилуку; читавој галерији ликова за незаборав, кљакавих, сенилних, нервно и физички неизлечиво оболелих.

Цело дечаково усамљено детињство обележено је овим знаком Звери чије му је тајанствено име недоступно; родитељи и комшије о томе неће да говоре, али притискају дете управо тим безименим страхом и трагичним неизреченим јадом.

Како ојачати? Тако што ће, у подруму куће, неименовану и непознату Звер видети у свакој од ухваћених животиња – мачки, гаврану, корњачи… Њих ће држати затворене у кавезу и у мраку довести до полулудила, изазивајући Звер у њима, али и у себи.

Долазак деде, Аншела Васермана, Лутајућег Јеврејина 20. века (за разлику од Ахасвера који је знао разлог због којег га Смрт заобилази, Васерман слути један једини – "крив" је зато што је Јеврејин), прекида дечакову неизвесност. Свој живот посветиће судбини Јевреја у Другом светском рату и истраживању узрока и последица холокауста.

Од готово застрашујућег, реалистичког уводног поглавља романа "Види под: Љубав", посвећеног Момиковом детињству, Давид Гросман улази у класичну постмодернистичку игру: покушај схватања суштине холокауста значи "улазак под кожу" оних који су живели у тој лабораторији садизма. Тако је Момик "присутан" у кратком несрећном животу Бруна Шулца, писца који се данас у историји књижевности ставља у ред највећих: Кафке, Пруста, Џојса. Он је Шулц сам, он је очајник који жели да се помири са својом судбином тако што пише (изгубљен) роман о месији. Он хоће да уцрта координате новог живота у којем ће директно Творац разјаснити и поставити основе филозофије трпљења.

Гросманова сновида прича о повратку води колевци историје и прапочетака у коју урања Шулц, пливајући уназад кроз еволуцију и идентификујући се са усудом лососа који се наоко бесциљно ритуално враћају на место рођења да би у њему створили живот и умрли, сјајне су странице модерне литературе. Овај примални крик тек је један од многих у Гросмановом роману; други је "улазак под кожу" Аншела Васермана, директно суочавање са Звери кроз логорску причу о овом Јеврејину и хер Најгелу, команданту логора. Налик Шехерезади, али гротескно уобличена, Васерманова хиљаду једна ноћ биће заснована на договору да ће сваке вечери, ако је прича добра, Најгел пуцати у њега, Јеврејина кога смрт једноставно неће, па неће.

Највећа животна истина

И ова, као и прича о Бруну Шулцу, јесте Момиково дело у стварању, јер он ни као писац ни као човек неће моћи да "разуме свој живот све док не дозна о свом неживљеном животу Тамо". Стварност, језива, из Другог светског рата и литерарна машта која је – доказује Гросман, слабија од те стварности, међусобним прожимањем ће коначно Момику Нојману пружити шансу да постане добар писац. Односно један од ретких који успевају да уђу у тајну Беле собе, непостојеће просторије на дну једног од ходника меморијала Јад Вашем, у којој се пројектује све што је изван ње: патња, слабост, издаја, лицемерје. А највише од свега питање које ће чак и једном од хиљада нациста мучитеља, када га чује из уста измученог и полумртвог Јеврејина логораша, зазвучати као највећа животна истина: ко сам ја?

У роману Давида Гросмана "Види под: Љубав" мери у којој се појачава ужас стварности тачно одговара мера једноставности питања о узроку тих ужаса. И још једноставнијих одговора које писац спремно даје не допуштајући читаоцу да их сам пронађе, тако се бранећи од баналности зла. Човек, који је само трептај у Историји света, тако је коначно смештен у њену Белу собу у којој, само вољом, вечност Зла које чини може претворити у вечност Добра.

Роман се завршава са одредницама из Енциклопедије које представљају исечке из стварних живота измишљених личности из прича Аншела Васермана. Зато у шагаловској завршници у којој је избрисана разлика између оностраног и овостраног болно и одјекује реченица: "Тражили смо тако мало: да човек проживи на овом свету од рођења до смрти и да не зна ништа о рату".